Protivtužba predstavlja pismenu parničnu radnju koja stoji na raspolaganju tuženom u već pokrenutom parničnom postupku, a koja se preduzima onda kada tuženi ima neko potraživanje prema tužiocu odnosno onda kada tuženi posredstvom pritivtužbe nastoji da zaštiti ili ostvari pravni ili neki drugi interes. Protivtužba se može podneti sve do zaključenja glavne rasprave.
Protivtužba, isto kao i samostalna tužba, mora ispunjavati sve zakonske uslove u pogledu forme i sadržine. Kada je u pitanju forma protivtužbe, Zakonom o parničnom postupku je decidno propisano da se protivtužba podnosi isključivo u pismenoj formi i to sudu pred kojim je već pokrenuta parnica po ranije podnetoj tužbi. Protivtužba ne može da se podnese ako je za zahtev iz protivtužbe nadležan viši sud ili sud druge vrste. Kada je u pitanju sastav suda, ako je primera radi, za zahtev iz tužbe nadležan sudija pojedinac, a za zahtev iz protivtužbe nadležno veće onda će o oba zahteva odlučivati veće.
U pogledu sadržine, protivtužba mora sadržati sve elemente koje mora sadržati i samostalna tužba. Dakle, protivtužba mora sadržati:
– naziv suda kojem se podnosi;
– identifikacione podatke o parničnim strankama;
-vrednost predmeta spora ( ovo je bitno naznačiti jer je to element na osnovu kojeg se određuje stvarna nadležnost suda koji treba da postupa po protivtužbi );
– osnov protivtužbe;
– protivtužbeni zahtev;
– činjenične navode tuženog-protivtužioca o postojanju njegovog prava;
– dokaze koji potkrepljuju činjenične navode;
– potpis.
Dakle, sve ono što mora sadržati tužba, mora sadržati i protivtužba. Isto kao i kod tužbe, i kod protivtužbe najbitniji element predstavlja zahtev istaknut u petitumu protivtužbe. Taj zahtev koji tuženi ističe u protivtužbi ne sme biti identičan postavljenom tužbenom zahtevu. U zavisnosti od toga kako je zahtev iz protivtužbe formulisan, Zakon o parničnom postupku poznaje tri ( 3 ) vrste protivtužbe:
1. Koneksna protivtužba: ova vrsta protivtužbe postoji onda kada između zahteva postavljenog u tužbi i zahteva postavljenog u protivtužbi postoji ekonomska ili neka druga veza. Najčešće će to biti kada parnične stranke jedna od druge potražuju nešto što smatraju da im pripada, pri čemu to svoje potraživanje proizilazi iz istog životnog događaja.
2. Kompenzaciona protivtužba: ova vrsta protivtužbe postoji onda kada zahtev iz protivtužbe može da se prebije ( kompenzuje ) sa zahtevom iz tužbe. U praksi to će najčešće biti onda kada su oba zahteva opredeljena u novcu, a visina zahteva iz protivtužbe je veća od visine zahteva iz tužbe.
3. Prejudicijelna protivtužba: ova vrsta protivtužbe postoji onda kada je zahtev iz protivtužbe utvrđujući, odnosno kada se zahtevom iz protivtužbe traži utvrđenje nekog prava ili pravnog odnosa od čijeg postojanja ili nepostojanja zavisi u celini ili delimično odluka o zahtevu iz tužbe. U ovom slučaju, sud prethodno treba da odluči o zahtevu iz protivtužbe kao o prethodnom pitanju.
Važno je istaći da protivtužba ima samostalni karakter, što znači da sud jeste dužan da o njoj odluči i ako prethodno dođe do odbacivanja tužbe, povlačenja tužbe, itd.
Ne postoji zakonom, strogo definisano pravilo o tome da li će sud o tužbi i protivtužbi odlučivati u istom ( tkz. jedinstvenom ) postupku ili će postupak po protivtužbi razdvojiti od postupka po tužbi i o dva zahteva doneti odvojene odluke. Odluku o tome sud će doneti s obzirom na okolnosti konkretnog slučaja, a rukovodeći se načelom efikasnosti, ekonomičnosti i celishodnosti.
Takođe, bitno je istaći i to da sud može da vodi jedinstveni postupak o oba zahteva, te da kada se ispune uslovi za odlučivanje o jednom od tih zahteva jer sud smatra da je taj zahtev dovoljno raspravljen, donese odluku samo o njemu ( delimična presuda ), a da postupak nastavi u odnosu na drugi, u tom trenutku još uvek nedovoljno raspravljen zahtev.
Protivtužba je pravo tuženog, ne i njegova obaveza. To dalje znači da tuženi u postupku po tužbi, čak i ako ima neko potraživanje prema tužiocu, ne mora podneti protivtužbu, odnosno neće snositi nikakve posledice ako ne podnese istu, odnosno ako odluči da se o njegovom zahtevu odlučuje u posebnom parničnom postupku koji će inicirati tužbom. Protivtužba se pokazuje kao adekvatno sredstvo koje kao takvo doprinosi procesnoj ekonomiji jer se o dva zahteva odlučuje u jednom postupku, umesto u dva, čime se dobija na vremenu, a značajno se umanjuju i troškovi postupka.