Ugovor o poklonu i ugovor o doživotnom izdržavanju

U praksi se često nameće pitanje da li je pravno “sigurnije” zaključiti ugovor o doživotnom izvržavanju ili ugovor o poklonu. Ovde najpre treba istaći da se radi o dva u potpunosti različita pravna instituta. Naime, ugovor o poklonu je dobročin pravni posao, dok je ugovor o doživotnom izdržavanju teretan pravni poslao kod kojeg obe ugovorne strane imaju određene obaveze.
Takođe, upravo zbog svoje teretne prirode, imovina koja je predmet ugovora o doživotnom izdržavanju ne ulazi u zaostavštinu primaoca izdržavanja i da se njome ne mogu namiriti njegovi nužni naslednici, o čemu stavlja napomenu u klauzuli o potvrđivanju prilikom overe ugovora kod javnog beleženika. Sa druge strane, imovina kojom je raspolagano ugovorom o poklonu uračunava se u nasledni deo. Zakonskom nasledniku uračunava se u njegov nasledni deo poklon koji je na dobio od ostavioca. Nasledniku se uračunava i ono što je dugovao ostaviocu. Uračunavanje poklona u nasledni deo je ustanova naslednog prava koja ima za cilj da uspostavi imovinsku jednakost među zakonskim naslednicima srazmerno njihovom zakonskom naslednom delu, u pogledu ostaviočevih dobročinih raspolaganja koja je on njima učinio.
Ukoliko ugovorne strane žele da zaključe ugovor o poilonu, ali zapravo zaključe ugovor o doživotnom izdržavanju, samo sa namerom da oštete nužne naslednike, radiće se o simulovanom pravnom poslu koji može biti oglašen apsolutno ništavim.