Lične službenosti su stvarna prava koja omogućavaju određenoj osobi da koristi tuđu stvar na način propisan zakonom ili ugovorom. Kao što im i samo ime govori, radi se o službenostima koje su lične prirode, što znači da su vezane za konkretnu osobu i ne mogu se prenositi na druga lica (neprenosiva prava). U slučaju smrti titulara neke od ličnih službenosti, ista prestaje po sili zakona (nenaslediva prava).
Lične službenosti mogu nastati pravnim poslom (inter vivos i mortis causa), odlukom državnog organa ili na osnovu zakona. Lične službenosti se u praksi najčešće konstituišu zaključenjem ugovora, odnosno saglasnošću volja ugovornih strana. To može biti samostalan ugovor. U praksi se dešava da se lične službenosti konstituišu prilikom zaključenja nekog drugog pravnog posla. Primera radi, dva lica mogu zaključiti ugovor o poklonu i u tom ugovoru navesti da će poklonodavac imati pravo plodouživanja na stanu koji je predmet poklona. Za nastanak ličnih službenosti, kao i za svako stvarno pravo, uz ugovor kao iustus titulus, potreban je i modus aquirendi – kod ličnih službenosti na pokretnim stvarima, potrebno je da ta stvar bude predata, dok je kada se lične službenosti konstituišu na nepokretnosti, potreban upis u katastar nepokretnosti, odnosno druge javne knjige.
Lične službenosti prestaju protekom vremena na koji su zasnovane, na osnovu odluke državnog organa, propašću stvari koja je predmet ličnih službenosti, smrću titulara prava ili davanjem posebne izjave o odricanju od prava koja mora biti overena od strane javnog beležnika. Čak i u slučaju nastupanja nekog od gore navedenih osnova za prestanak ličnih službenosti, navedena promena se mora evidentirati i u katastru, odnosno potrebno je sprovesti brisanje upisane lične službenosti čime se smatra da je ona i definitivno prestala.
Postoje tri vrste ličnih službenosti: pravo plodouživanja, pravo upotrebe i pravo stanovanja.
Pravo plodouživanja (ususfructus)
Pravo plodouživanja je lična službenost koja svom titularu omogućava pravo korišćenja i pribiranja plodova sa tuđe stvari, dok vlasniku stvari tokom trajanja tog prava ostaje samo tzv. gola svojina. Radi se o stvarnom pravu najšireg korišćenja tuđe stvari i kao takvo predstavlja najvažniju ličnu službenost. Predmet plodouživanja mogu biti prava i stvari, kako nepoketne tako i pokretne. Bitno je samo da se radi o stvari koja je ,,nepotrošna“, odnosno čijim se korišćenjem ne umanjuje niti menja supstanca stvari. Primera radi, predmet plodouživanja može biti automobil ili stan, pa plodouživalac te stvari može da koristi, da ih izdaje u zakup, da pribira plodove od njihovog korišćenja i tome slično. S druge strane, predmet plodouživanja ne mogu biti ,,potrošne“ stvari kao što je hrana ili gorivo. Ukoliko su predmet potrošne stvari, ne radi se o stvarnopravnom već obligacionom odnosu, te je u pitanju nepravo plodouživanje. U tom slučaju, potrošne stvari prelaze u svojinu nepravog plodouživaoca, a on je po prestanku nepravog plodouživanja dužan da vlasniku vrati istu količinu stvari iste vrste ili da mu naknadi njihovu vrednost.
U praksi predmet plodouživanja je najčešće stan ili neka druga nepokretnost. Plodouživanje na stanu ili bilo kojoj drugoj stvari kao takvo ne sprečava niti onemogućava dalji promet te stvari i bez saglasnosti plodouživaoca, ali je ipak poželjno da se nepokretnost kupi bez ikakvih tereta na njoj. Plodouživanje je neprenosivo pravo, ali plodouživalac može vršenje svog prava da prenese na drugoga.
Pravo upotrebe (usus)
Pravo upotrebe je lična službenost čiji je imalac ovlašćen da tuđu stvar upotrebljava, pribira plodove sa nje, ali samo u granicama svojih ličnih potreba i potreba članova svoje porodice, bez narušavanja suštine same stvari. Pravo upotrebe je danas shvaćeno kao ograničeno plodouživanje, jer za razliku od plodouživaoca koji može da pribira sve plodove koje stvar daje, lice koje je titular prava upotrebe ne izvlači sve koristi koje stvar prema svojim prirodnim osobinama može dati, vec je upotrebljava i pribira plodove sa nje prema svojim potrebama i potrebama svoje porodice. Pravo upotrebe je neprenosivo i nenasledivo. Titular prava upotrebe nema pravo ni da prenese mogućnost vršenja svog prava na treće lice jer bi se tako nešto kosilo sa njegovom suštinom.
Pravo stanovanja (habitatio)
Pravo stanovanja je lična službenost koja omogućava titularu da živi (stanuje) u tuđoj nepokretnosti, ali nema pravo pribiranja plodova ni za svoje lične potrebe, niti može tu nepokretnost dalje da izdaje u zakup. Dakle, radi se o lilčnoj službenosti koja je u sadržinskom smislu najuže pravo i daje najmanje ovlašćenja. Jedan od primera zakonskog prava stanovanja jeste pravo stanovanja koje je Porodičnim zakonom konstituisano u korist deteta i roditelja koji vrši roditeljsko pravo na stanu čiji je vlasnik drugi roditelj deteta ako dete i roditelj koji vrši roditeljsko pravo nemaju pravo svojine na useljivom stanu i to može trajati do punoletstva deteta, pod uslovom da takvo rešenje ne bi predstavljalo očiglednu nepravdu za drugog roditelja.
