Šteta prestavlja jedan od najčešćih izvora obligacija. Šteta je regulisana odredbama Zakona o obligacionim odnosima.
Prema opštoj definiciji šteta je umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta). Iz pomenute definicije možemo izvući zaključak da postoje tri vrste štete a to su : obična šteta, izmakla korist i nematerijalna šteta.
Za štetu odgovara lice koju je štetu prouzrokovalo, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. Postoje situacije kada će se za štetu odgovarti bez obzira na postojanje krivice. Takav slučaj ne postoji ukoliko šteta nastane od upotrebe stvari ili delatnosti od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu ili ukoliko je takav vid odgovornosti predviđen zakonom.
Zakon poznaje dva oblika krivice : nameru i nepažnju. Bilo da je šteta učinjena namerno, bilo usled nepažnje, postojaće obaveze štetnika da pričinjenu štetu nadoknadi.
Postoji krug lica koja ne mogu odgovarati za štetu, a to su lica koja usled duševne bolesti ili zaostalog umnog razvoja ili kojih drugih razloga nisu sposobna za rasuđivanje, kao i lica koja su štetu pričinila tuđom krivicom, u kojem slučaju će za štetu odgovarati lice koje ga je dovelo u takvo stanje.
